Веб 2.0 револуција у образовању


Дигитални грађани

Интернет је у наше време променио образовање бар онолико колико је Гутенбергова направа потресла дотадашњи свет рукописне књиге. За разлику од Гутенбергове ере штампане књиге, када је промена била велика, али је текла споро и предвидљиво, интернет нас држи у стању сталног прилагођавања непрекидним и брзим променама. Технолошке промене мењају понашање, највише младих нараштаја, али утичу и на теорије и размишљање о образовању. Вероватно нема модерног наставника који се није запитао: Колико се процес учења дешава ван класичне учионице? Учење се преноси из учионице и школе не само на ваншколске садржаје како смо досада говорили, него и на потпуно нове просторе; не само на старе медије, него и на тзв. нове медије; не само на реални свет опажања и утисака, него и у виртуелни свет. И док смо досада имали ученике и наставнике који прво припадају некој школи, насељу, држави или нацији, континенту и планети, дотле се у наше време говори о једном другачијем свету и о „дигиталним грађанима“ (digital citizens). Претеча дигиталног грађанина је Маклуанов становник света као глобалног села. За дигитално држављанство (digital citizenship) нису потребни пасоши и визе; није потребно путовање, чак ни измештање из своје собе. Стварању тог безвизног система није допринела политика ни геостратегија, него веб.

Веб је невероватно брзо прошао кроз почетну фазу у којој смо на њему могли бити и са својим старим навикама. Прве промене су пролазиле неопажене. Блог је, рецимо, створен још 1997. године као врста дневника на мрежи, али га је до 2003. ретко ко писао. Данас готово да нема оног ко борави на мрежи, а да нема блог. Фејсбук постоји од 2004. године, Јутјуб од 2005. Твитер од 2006. године, а број чланова не може да се пореди ни са једном метрополом на свету. Једина лична исправа која нам је за свет витуелног потребна јесте поседовање личне адресе електронске поште. Са тим виртуелним исправама они који су довољно отворени за промене лако могу да ступе у свет дигиталног и виртуелног.

Револуција и еволуција 

Када је 2004. године на једној конференцији скован израз веб 2.0 да означи значајну промену на интернету, почели смо да говоримо о две фазе развоја сервиса WWW, и то: веб 1.0 и веб 2.0.

Веб 1.0 је прва фаза развоја веба, коју, најкраће речено, карактеришу:
  • статичне стране, обично писане у језику ХТМЛ 
  • споро учитавање страница; 
  • минимална интеракција између власника и корисника, корисници само читају и прегледају. 
Прелазак на веб 2.0 донео је револуционарне промене:

динамичне веб-странице са већом могућношћу за промене, постављање и преузимање садржаја;
интеракцију између власника и корисника, и међу корисницима;
синхрону комуникацију међу корисницима; прилагођавање другим, тзв. паметним уређајима: мобилним телефонима, таблет-рачунарима.


Веб 2.0 учионица


Промене на вебу условиле су и промене у учењу. Учење засновано на веб 2.0 карактерише:
  • комбинација (mash up) различитих социјалних веб-апликација (блогови, вики, виртуелне учионице итд) где сарадња има велики значај: ученици уче једни од других, а не само од наставника; 
  • ученици сами трагају за изворима знања, проучавају их и креирају садржаје, радећи у групама и имајући различите улоге и одговорности; 
  • различите веб-алате користе функционално и са високом мотивацијом; 
  • наставници и ученици су партнери у друштвено умреженом окружењу.
Социјални веб допринео је установљењу и реализацији тзв. 4 К принципа образовања за 21. век и образовања у 21. веку: комуникација, колаборација, критичко мишљење и креативност.



Учење у дигиталном окружењу не сме да запостави најважнији принцип наставе у дигиталном окружењу – дидактичка знања. 

Однос технологије и дидактике, процењује енглеска наставница и стручњак за образовну технологију Ники Хокли, мора да буде 10% нaспрам 90% у корист дидактичких принципа. Веб-алати су само нова наставна средства којa поспешују и мотивишу ефикасно учење у веб-окружењу. 

Карактеристике веб 2.0 алата

Ако погледамо неке заједничке карактеристике веб-алата чија је основна намена образовна, лако ћемо уочити на чему инсистирају образовни системи развијеног дела света.

  1. На првом месту је безбедност комплетног окружења и гарантовање приватности ученика. Ученици нису самостални, углавном наставник администрира и управља њиховим налозима, односно оснива и позива групе, разреде, тако да се ствара окружење за контролисано и вођено учење, а не насумично и хаотично. Истовремено, отвара се снажан круг поверења у наставнике, односно у школу која преузима одговорност и за виртелну безбедност ученика у процесу учења. 
  2. Сарадничка природа веб-алата у образовању готово да је обавезна јер она омогућава не само подразумевану сарадњу наставника и ученика, него и ученика међусобно, чиме се поспешују савремени типови наставе, педагошке стратегије, методе и технике, какве су пројектна и проблемска настава, кооперативна, истраживачка, вршњачко учење. И сама техничка упутства за веб-алате добијају интерактивну димензију при чему онај коме је упутство намењено добија прилику да постави додатно питање, тражи даљу подршку и слично. Таква интерактивна упутства која подразумевају да њихов аутор буде непрестано на располагању онима за које је упутство правио, да помаже, да ради индивидуално са штићеницима и прати њихов рад називамо туторијалима. Иако се код нас туторијалом назива било какво техничко упутство као врста писаног текста, изворно они су само средство метода туторства који подразумева да је тутор својим штићеницима посвећен више него што је то ментор својим ученицима. 
  3. Алатке за различите технике праћења и вредновања разрађене су често до ситних детаља. Тиме се код ученика развија одговорност за сопствено учење, али и наставници се непрестано преиспитују јер од ученика добијају повртану информацију о свом раду. Технике праћења и вредновања крећу се од реаговања путем емотикона и сличица, коментара, листи обавеза и чек-листи које су повезане са стандардима, преко бодовања, описних оцена и беџева, до вршњачких процена. 
  4. Примена веб-алата сведена на вештину „како да“ доприноси рачунарској писмености ученика и наставника, али веб-алати омогућавају много више од техничке вештине. Компетенције подразумевају знања, способности и вештине (знам, разумем и умем), па задатак наставника није само да технички и функционално оспособе ученике да користе веб-алате. Уз квалитетне наставне садржаје и подстицајне задатке наставник треба да користи и одговарајуће наставне методе да би ученик стекао функционална и процедурална знања, да би побољшао информациону, медијску и друге писмености. Наиме, у техничком смислу веб-алати су једноставни за коришћење и своде компетенцију на ниво вештине (умем). Смисао интеграције ИКТ у наставу није у томе да се веб-алати користе сами по себи, да би се створио привид технолошке иновације, него да се користе тако да од ученика захтевају пун мисаони ангажман и поспеше развој знања и способности (знам, разумем). 
  5. Диференцијација и индивидуализација наставе уз примену веб-алата постиже се једноставније и ефикасније него у класичној настави. Поново је изузетно актуелна Блумова таксономија знања, као и Гарднерова теорија о вишетсруким интелигенцијама, али сада у веб-окружењу. Уколико се користе методички утемељено, поједини веб-алати могу да поспеше ангажовање свих врста интелигенција (по Гарднеру) и резултирају постигнућима на одговарајућем нивоу Блумове таксономије. Наставничко умеће није само у томе да креира различите врсте наставних садржаја, него и да осмисли задатке који ће да мотивишу и активирају ученике различитих склоности и способности, и који ће бити формулисани тако да изискују више менталне процесе ученика.
У односу на софтвер који се инсталира на рачунар, веб 2.0 алатима се приступа преко веб-прегледача, што значи да је потребна интернет-веза и приступни параметри. Администрацију обавља неко други, а не крајњи корисник, јер је апликација на неком удаљеном серверу, у облаку. У овим основним карактеристикама садржане су и предности и недостаци веб 2.0 алата.

Предности веб 2.0 алата 

  • За коришћење и управљање веб 2.0 алатима нису потребна стручна информатичка знања. Просечно компетентан корисник може лако да управља својим налогом, или налогом школе, разреда, групе. 
  • Многи од ових алата припадају софтверу отвореног кода, тј. бесплатни су. Љубитељима се често нуди да учествују у тестирању неког алата (бета-верзија) што може дс допринесе развоју њихових дигиталних компетенција, с једне стране, и развоју самог алата, с друге стране. 
  • Веб-алатима се лако приступа од куће, а са појавом верзија тих апликација за паметне справе, може им се приступити са сваког места. 
  • Корисницима омогућавају синхрону сарадњу и интеракцију, а самим тим и сарадничко учење. 
  • Веб 2.0 алати су често повезани међусобно, па при процесу регистрације можемо да повезујемо своје налоге; олакшана је уградња садржаја једне апликације на друго веб-место. 
  • Напредни корисник врло брзо открива унутрашњу логику функционисања веб-алата и даље коришћење других, сличних и мање сличних алата. На тај начин свако даље праћење развоја веб-алата му је олакшано, а сам постаје спреман и прилагодљив за сталне промене које прогрес доноси.

Недостаци и ризици веб 2.0 алата

  • Међу највећим ризицима је релативно кратак живот многих веб-алата. Свакодневно се гасе, спајају, обједињују са другим сличним производима. При гашењу, нестајању и знатном мењању сервиса корисници обично буду упозорени како би преузели или склонили своје ресурсе што донекле умањује ризик. Веб-алати у развојној бета-верзији имају неизвесан живот па њих треба да избегавамо у настави док се не устале и не постану поуздани. 
  • Многи алати имају бесплатну и плаћене верзије. Ако су потпуно бесплатни, углавном изостаје подршка администратора. Бесплатне верзије ограничавају кориснике у неким понудама и обично нису повољне да их користе читаве школе. Крајњи циљ таквих сервиса јесте да пређемо на верзије које се плаћају. Други, пак, у бесплатним верзијама омогућавају рекламе и промотивне активности што омета процес учења и није пожељно за кориснике у образовању. 
  • Иако постоје веб-алати уз помоћ којих можемо да уредимо, креирамо и поделимо садржаје и без регистрације, за коришћење већине је потребна регистрација. Самим тим је отежана њихова примена у раду са малолетним ученицима јер морамо да прибавимо дозволу од родитеља, испитамо став управе и стручних органа школе. Олакшавајућа околност је у томе што постоје наменски алати који функционишу тако што се ученици укључују преко наставника. 
  • Сви ризици који иначе постоје на интернету, постоје и у коришћењу веб-алата што од наставника захтева да понашање ученика на интернету подигну на онај степен дигиталне писмености по којем ће они да га користе паметно, контролисано и смислено.
.
Славица Јурић
Comments