Посао се шири све док не заузме целокупно расположиво време.
Проценити време неопходно за сваки посао и доделити му известан временски „буџет".
Уместо понављања „требало би то урадити" прећи на „када ћемо то урадити?"
Договорити се унапред о трајању сваког разговора, састанка, групног и појединачног.
Ништа није просто као што смо на почетку замишљали.
Установити међу-извештаје и започети исправке ако је потребно.
Саставити исцрпан списак предвидљивих догађаја.
Саопштити истину о закашњењима како би и други говорили истину о томе.
Људско биће није у стању да се непрекидно залаже до највеће мере.
Узети у обзир лични ритам сарадника: неки су „вечерњи", неки „јутарњи".
Измењивати послове.
Схватити да је време паузе неопходно пословима.
Време изгубљено због прекида дуже је од трајања самог прекида.
Доделити себи време заштићено од спољашњих захтева. Дозволити сарадницима да се и они штите од ваших захтева.
Рећи „не" захтеву, рећи „да" личности.
Дати предност хомогеним секвенцама рада програмирајући унапред време за прекид.
Време се подређује задовољству и незадовољству.
Искористити информационо-комуникационе технологије да би се аутоматизовали рутински и досадни послови.
Посао од којег се бежи компензовати са три мотивишућа задатка.
Оплеменити непријатне задатке представљајући их под углом користи по читаоце и колектив.
Оно што је хитно склоно је да потисне оно што је важно.
Имати непрестано на уму зашто постоји наш посао.
Редовно поставити питање пре почетка посла: да ли је хитан, "да ли је од првенственог значаја? Почети с првенственим по значају.
Упитати се: шта ће бити ако се посао не обави? Ако одговор гласи „ништа нарочито", не радити ништа.
Опијеност акцијом превагнуће над провером званом размишљање.
Пре важне одлуке нека прође ноћ - ноћ је добар саветник.
Кад кажу да је нешто хитно, запитати када му је тачан рок.
У хитном случају убацити себе у смирени ритам дисање, глас, став...
Неодлучност изискује време.
Чувати се специјалиста затворених у исте хипотезе.
Проценити могуће последице неке одлуке на сопствену личност, екипу и околину, те проверити спремност да се оне прихвате.
На исти начин проценити последице у одсуству одлуке.
Редослед догађаја је варљив.
Успоставити редослед приоритета послова.
Распоредити послове у три категорије: урадити лично, поверити сараднику, не бавити се тиме.
Нека корисник има предност над хијерархијом.
Програмирани рад не ослобађа од неочекиваних догађаја.
Поступати с временом као с буџетом, усмеравајући послове на раније утврђене циљеве.
Уместо отрпети, овладати невољним догађајем знамо шта се догодило, шта учинити да стигнемо до циља?
Оставити време за непредвиђене догађаје.
из књиге "Менаџмент библиотека"
(Жоел Милер, Жан-Луј Милер, Београд, 2006)
Управљање временом и информационом друштву
Претходни текст нам указује да је време постало веома важан фактор не само посла, него и живота уопште и да од доброг управљања временом зависи не само успех, него и осећај среће и задовољства. Савремени живот тече таквом динамиком да смо натерани да циљеве постижемо у сабијеном и згуснутом времену.
И информатичком и информационом друштву хронометар није једини мерач за време. Време се мери различитим лествицима и све чешће подловима које обављамо, а не сатима који пролазе. За време се у обзир узимају и субјективне и променљиве варијабле: физички напор, стрес, задовољство... Питање више није колико траје сат, него како га провести.
То исто информатичко друштво нуди и "лек" за успешно планирање времена. Препознајемо га у веб-алатима као што су календари, распореди, планери. листе задатака, системи за управљање пројектима, догађајима. Они нам омогућавају да управљамо својим, али и обавезама тимова и организација.
За просветног радника то значи да му омогућавају управљање у раду са колегама, ученицима, па и родитељима.