01. Планирање и организација



10 неумитних закона времена

Посао се шири све док не заузме целокупно расположиво време.
  • Проценити време неопходно за сваки посао и доделити му известан временски „буџет". 
  • Уместо понављања „требало би то урадити" прећи на „када ћемо то урадити?" 
  • Договорити се унапред о трајању сваког разговора, састанка, групног и појединачног. 
Ништа није просто као што смо на почетку замишљали.
  • Установити међу-извештаје и започети исправке ако је потребно. 
  • Саставити исцрпан списак предвидљивих догађаја. 
  • Саопштити истину о закашњењима како би и други говорили истину о томе. 
Људско биће није у стању да се непрекидно залаже до највеће мере.
  • Узети у обзир лични ритам сарадника: неки су „вечерњи", неки „јутарњи". 
  • Измењивати послове. 
  • Схватити да је време паузе неопходно пословима. 
Време изгубљено због прекида дуже је од трајања самог прекида.
  • Доделити себи време заштићено од спољашњих захтева. Дозволити сарадницима да се и они штите од ваших захтева. 
  • Рећи „не" захтеву, рећи „да" личности. 
  • Дати предност хомогеним секвенцама рада програмирајући унапред време за прекид. 
Време се подређује задовољству и незадовољству.
  • Искористити информационо-комуникационе технологије да би се аутоматизовали рутински и досадни послови. 
  • Посао од којег се бежи компензовати са три мотивишућа задатка. 
  • Оплеменити непријатне задатке представљајући их под углом користи по читаоце и колектив. 
Оно што је хитно склоно је да потисне оно што је важно.
  • Имати непрестано на уму зашто постоји наш посао. 
  • Редовно поставити питање пре почетка посла: да ли је хитан, "да ли је од првенственог значаја? Почети с првенственим по значају. 
  • Упитати се: шта ће бити ако се посао не обави? Ако одговор гласи „ништа нарочито", не радити ништа. 
Опијеност акцијом превагнуће над провером званом размишљање.
  • Пре важне одлуке нека прође ноћ - ноћ је добар саветник. 
  • Кад кажу да је нешто хитно, запитати када му је тачан рок. 
  • У хитном случају убацити себе у смирени ритам дисање, глас, став... 
Неодлучност изискује време.
  • Чувати се специјалиста затворених у исте хипотезе. 
  • Проценити могуће последице неке одлуке на сопствену личност, екипу и околину, те проверити спремност да се оне прихвате. 
  • На исти начин проценити последице у од­суству одлуке. 
Редослед догађаја је варљив.
  • Успоставити редослед приоритета послова. 
  • Распоредити послове у три категорије: урадити лично, поверити сараднику, не бавити се тиме. 
  • Нека корисник има предност над хијерархијом. 
Програмирани рад не ослобађа од неочекиваних догађаја.
  • Поступати с временом као с буџетом, усмеравајући послове на раније утврђене циљеве. 
  • Уместо отрпети, овладати невољним догађајем знамо шта се догодило, шта учинити да стигнемо до циља? 
  • Оставити време за непредвиђене догађаје.
из књиге "Менаџмент библиотека" 
(Жоел Милер, Жан-Луј Милер, Београд, 2006)

Управљање временом и информационом друштву

Претходни текст нам указује да је време постало веома важан фактор не само посла, него и живота уопште и да од доброг управљања временом зависи не само успех, него и осећај среће и задовољства. Савремени живот тече таквом динамиком да смо натерани да циљеве постижемо у сабијеном и згуснутом времену. 
И информатичком и информационом друштву хронометар није једини мерач за време. Време се мери различитим лествицима и све чешће подловима које обављамо, а не сатима који пролазе. За време се у обзир узимају и субјективне и променљиве варијабле: физички напор, стрес, задовољство... Питање више није колико траје сат, него како га провести. 
То исто информатичко друштво нуди и "лек" за успешно планирање времена. Препознајемо га  у веб-алатима као што су календари, распореди, планери. листе задатака, системи за управљање пројектима, догађајима. Они нам омогућавају да управљамо својим, али и обавезама тимова и организација.
За просветног радника то значи да му омогућавају управљање у раду са колегама, ученицима, па и родитељима.