Визуализација и слика света

Омиљена педагошка теорија електронског учења - конструктивизам, између осталог, заговара подстицање ученика да стварају и конструишу сопствену слику света, а не да им се знањем улива слика света ауторитета из света науке. То се постиже методама и техникама у којима је ученик у ситуацију да сам доноси решења проблема, износи идеје, реконструише претходно знање, користи своје искуство итд. Конструкција слике света није дакле ствар научних или наставничких ауторитета. Ако се осврнемо око себе и размислимо какво искуство ученик може имати о свету у коме живи, мораћемо се сложити да је то свет преокупљен визуелним. Визуелни надражаји су посвуда толико да смо постали неосетљиви на већину њих или их нисмо свесни. И док је по педагошким теоријама непожељно ученицима нудити готове слике света путем присилног и трансмисионог учења, дотле ауторитети из света рекламе, трговине, тржишта, корпорација и кога све не нуде своју слику света сваког тренутка и сваког секунда. Она је, дакако, много привлачнија од оних слика какве су у уџбеницима или документарним емисијама. Максима на којој се заснива учење да једна слика говори бише од стотину речи само је донекле тачна. У поплави слика већина их ништа не говори или говори врло приземне ствари, а најчешће манипулише нашим чулима и свешћу.
Слика би зато требало да буде не само средство очигледне наставе или демонстрације, него и тема учења ради развијања медијске писмености и критичког мишљења. Наставник који сам има ове вештине пажљиво ће бирати слике које користи у настави, а наставник који и развија ове вештине код ученика, тумачиће изабране слике, неће их само понудити или приказати.
На првом месту, слика у настави, било да је у питању фотографија, цртеж, стрип, илустрација, не би требало да буде декоративне природе какве су углавном у модерним и допадљивим, а празним уџбеницима. Она би морала да буде потпуно у функцији текста. Што важи за много текста, то важи и за слике. Ако их има много, оне најбитније и "најречитије" изгубиће своју важност.