Информациона писменост

поставио/ла Славица Јурић 20.02.2015. 12:50   [ ажурирано 27.02.2015. 21:34 ]
Мр Славица Јурић,
школски библиотекар, ОШ "Свети Сава" Бачка Паланка

Појмовно одређење 

Израз информациона писмености увео је Пол Зурковски 1974. године, скрећући на тај начин пажњу академских кругова на концепт писмености која је усмерена на ефикасно коришћење информација за решавање проблема. Од тада се дефиниција информационе писмености мењала и проширивала значење у складу са захтевима информационог друштва. Ни данас не постоји универзална и општеприхваћена дефиниција информационе писмености, али је једна од најчешће цитираних она коју је 1989. године дало Америчко библиотекарско друштво (АLA:  American Library Association) у Завршном извештају. Овај документ је значајан јер, осим дефинисања појма, садржи и одређује: компетенције информационо писмене особе; стратегије и технике за достизање информационе писмености, међу којима је главни концепт доживотног учења; значај знања и управљања знањем у условима савременог света; улогу школства у процесу информационог описмењавања. Међутим, и сами творци ове дефиниције упозоравају да је не треба узимати “здраво за готово”: она је, наиме, смишљена за једно одређено друштво и његове потребе, и није добро да се механички преписује и преноси у друге средине. Осим тога, перспектива твораца поменутог Извештаја је веома прагматична, истакнути су практични и мерљиви аспекти информационе писмености и самим тим сужено и упрошћено њено значење. Дефиниција ИФЛА-е је много општија и утолико свеобухватнија и боље употребљива као полазиште и оријентир за одређивање информационе писмености у свакој појединачној средини.  У свим дефиницијама информационе писмености, међутим, постоји минимум заједничког садржаја, који се односи на след активности и способности за њихово спровођење, а које се могу графички приказати: 

Код информационе писмености тежиште се пребацује са технологије на људску димензију. Централни интерес информационе писмености јесте информационо писмен појединац, човек и његове вештине, његово право приступа квалитетним информацијама, очување информација, етичке, правне и друштвене консеквенце информационог друштва с циљем да се смањи инфомациони јаз.

Поред наведеног, теоретичарка информационе писмености Шила Вебер са британског Универзитета у Шефилду истиче и етичку категорију коришћења информација. Она води посебан блог о информационој писмености, а њен дијаграм о информационо писменој особи која се у информационом друштву стално усавршава често се наводи у уџбеницима и обавезној литератури многих факултета. 

  Приликом дефинисања писмености, поготово информационе, у свету се веома поштују препоруке, декларације, стратешки документи и стандарди које доносе библиотечке асоцијација. То је стога што се у библиотекарству подразумева да је предмет његовог бављења информација и знање, што подразумева информације које се налазе на свим носачима знања, укључујући и мрежу, а не само оне које су садржане у штампаним књигама. И не само зато, него и зато што је библиотекарство дисциплина која подразумева и класификацију, опис и стандардизацију тих описа и класификација како би сналажење у мору информација било лакше. У развијеном делу света библиотечки послови спадају у 10 најперспективнијих занимања у будућности. Развијени део света одавно је схватио да библиотеке на свим нивоима, од школских, специјализованих до универзитетских и националних, могу и треба да буду центри информационе писмености. Познату максиму о томе да стање библиотека у једном друштву указује на степен његове укупне културе готово да можемо, у духу модерног времена, преиначити у максиму по којој улога и положај библиотека у друштву могу да буду показатељи колико је то друштво спремно за друштво знања, тј. помиње ли га декларативно или му заиста тежи низом конкретних акција и далекосежних планова. Не чуди зато што је Александријска изјава о информационој писмености и доживотном учењу из 2005. године опет везана за библиотечка удружења, овај пут за Међународну федерацију библиотечких удружења (IFLA: International Federation of Library Assotiations). На сајту овог удружења тај документ постоји и на српском језику. Најновији у низу таквих докумената је Московска декларација о медијској и информационој писмености настала као резултат конференције у организацији Унеска, у Москви 2012. Осим тога, информациона писменост је, као и остали типови писмености, подложна сталном развоју што изискује и редефинисање појмова. 
Сви остали типови писмености везани су директно, или мање директно, за информациону писменост која је приоритетна писменост у друштву знања. Различити аутори имају различите типологије писмености, па и термине за њих. Значајан преглед концепата писмености дао је Дејвид Боден. По његовом мишљењу у схватањима теоретичара могу се разликовати два концепта писмености, према којима писменост подразумева:
  1. вештине које се стичу током целог живота, неформалним и информалним учењем (концепти нове писмености), 
  2. базична знања која се стичу током формалног школовања (рецимо, здравствена, агрикултурна, еколошка, демократска писменост итд.).
Задржавајући се на концептима писмености базираним на вештинама, Дејвид Боден разликује информациону, медијску, библиотечку, информатичку и дигиталну писменост и сваку од њих дефинише. Преглед других подела писмености одузео би много времена и простора, а довео би нас до констатације да се ради о мање-више сличном приступу, те је у таквој ситуацији добро веровати међународним стратешким документима и поделама које они садрже, и то из више разлога: а) пре доношења таквих документа тимови стручњака су свакако имали увид у сва важна теоријска разматрања, те су одабрали и објединили она које се могу сматрати општом платформом за локално деловање; б) стратешки документи су увек препоруке на основу научних достигнућа, а не непромењиви аксиоми, сами се могу мењати и мењају се, те се ни на локалном нивоу не морају препознати као апсолутно примењиви и непроменљиви. Зато у овој прилици можемо да се усмеримо на Штернову класификацију писмености, која је настала као бели документ редовних састанака у оквиру УНЕСКО-а, на којима се научници баве темама информационе писмености и информационог друштва и о којима УНЕСКО има брошуру синтетичког карактера Разумевање информационе писмености. Типологијa вишеструке писмености, са незнатним изменама, у којој централно место има информациона писменост, приказана је дијаграмом.


С једне стране, дијаграм тока приказује централни положај информационе писмености која је извориште и уточиште осталих типова писмености; с друге стране, дијаграм показује да међу свим типовима писмености постоји зависност. Примерице, основна - алафанумеричка писменост на свим својим нивоима (знање, функционално коришћење, разумевање), као способност читања, коришћења и разумевања система алфабетских и нумеричких ознака, подразумевајућа је и за разумевање других кодова или изражајних средстава. Језик, поред усменог и писаног (систем знакова), има и свој дигитални вид, те нас већ то упућује на повезаност основне и дигиталне писмености. Визуелна писменост, рецимо, преплиће се са медијском јер је слика главно или пратеће изражајно средство готово свих врста медија. У медије, уосталом, спадају и дигитални медији, па би се дигитална писменост могла посматрати и као подврста медијске. Дигиталну писменост, опет, увелико олакшава информатичка па су и те писмености две у међузависном положају.
Кад је реч о концептима писмености веома је важно да се у научној мисли и образовању успоставе јасна терминолошка и значењска одређења. Једна нејасноћа је већ поменута, а односи се на мешање појмова информационе и информатичке писмености. Видели смо да се информациона писменост бави самим садржајем информација, без обзира на то на који се начин дошло до њих и на каквим су носачима знања.
У нашој култури посебно је видан и један феномен по којем се информатичка писменост развија на рачун основне: рачунарима се влада, али је способност писања, изражавања и коришћења дигиталног вида језика на нивоу полуписмености. У такве парадоксалне појаве спада и чињеница да многи наставници, а поготово ученици, поседују извесне вештине да креирају и објаве на интернету, рецимо, визуелне садржаје, али су при томе визуелно и медијски готово потпуно неписмени. Такво понашање чини да обиље таквих материјала постаје узор и позив даљем „загађивању“ интернета и снижавању могућих стандарда. За просветне раднике је веома важно да знају да ИКТ нису сврха самима себи, него су у функцији наставе и да се ниједан концепт писмености не може успешно реализовати без дидактичких поставки и модерних педагошких теорија. Супротан томе је техницистички приступ, по коме се иновације и уношења промена везују за техничку опремљеност и оспособљеност, на основу којих се очекује аутоматско побољшање ефеката образовања. Најгоре што се у таквом приступу може десити, и дешава се, јесте да се ефекти не прате, да се вредновање и резултати своде на површне утиске на основу којих се проглашава успех и ствара лажна слика о квалитету образовања. 

Стратегије и стандарди 

Да би се увео и унапредио концепт нове писмености потребна је: 
  1. намера 
  2. одлука 
  3. стратегија 
  4. стандарди 
  5. квалитет 
  6. контрола 
Стандардизацији увек претходи дефинисање појмова и одређивање методологије по којој се неки концепт може остварити и имплементирати. Дефинисање појмова је само предуслов остварења и имплементације неког концепта. Концепт нове писмености који срећемо као заједнички назив за вишеструке писмености, међу којима предњаче информатичка, дигитална и информациона, дефинисан је низом стратешких међународних докумената, који су прошли кроз различите фазе и редефинисања. Смернице садржане у стратешким документима апстраховане су у мери која омогућава њихову широку употребу, те и прилагођавања конкретним условима појединих држава и њихових образовних система по европском принципу „минимум заједништва, максимум различитости“.
У једноставном хијерархијском следу процеса: друштво знања – доживотно учење – информациона писменост (у друштво знања доживотним учењем постизањем информационе писмености) прва два чиниоца овог следа су далеко лакша за дефинисање. Која је то мера писмености, овде информационе, која је потребна да би се до циља стигло (друштво знања) тешко је утврдити, јер је то динамичан процес и зависан од конкретне ситуације и укупног друштвеног контекста у коме процес траје. Којим се мерним инструментима могу утврдити вештине појединих писмености да би се на основу тога планирао напредак? Како без тога стандардизовати вештине из области информационе, дигиталне или неке друге писмености? На ова питања и питања која из њих проистичу покушавају да одговоре експертске групе и појединци у оквиру струковних и међународних организација. Код стандардизације ваља имати на уму да се она одвија бар на три поља:
  • стандардизација вештина у смислу именовања, пописа и описа тих вештина
  • стандардизација нивоа оспособљености
  • стандардизација метода и техника којима се неке вештине развијају

 У својим настојањима да побољша квалитет писмености ОЕЦД истражује ниво писмености одраслих. Уводећи синтагму „образовне перфомансе“ као појавности нове писмености утврдили су минимални праг тих перфоманси које су потребне за живот и рад у савременом свету. Такву врсту настојања да се дефинишу и именују потребне вештине за нову писменост можемо сматрати стандардизацијом вештина. 

Дефинисање вештина појединих писмености, а најчешће информационе, има свој развојни пут. Већ у раној фази, још 1990. године, Ејзенберг и Берковић установили су шест карактеристика на којима се заснива информационо описмењавање и које представљају оквир сваког учења. Ове вештине познате су под популарним називом Big Six:
  1. дефинисање питања на које је потребно одговорити; 
  2. креирање стратегије за приступ информацијама; 
  3. лоцирање и приступ информацији; 
  4. коришћење информације у интеракцији; 
  5. синтетизовање информације: организовање и представљање; 
  6. евалуација информације: процена и критички осврт на коначан производ и на сам процес прибављања информације.
Америчко друштво бибиотекара у Стандарду за информациону писменост у високом образовању разрадио је карактеристике информационе писмености, прецизно и прагматично, кроз 5 стандарда и 22 индикатора. Тих пет стандарда су:
  1. способност одређивања природе и обима неопходне информације; 
  2. брз и ефикасан приступ, тј. проналажење информације; 
  3. процењивање информације и њеног извора и критичко укључивање одабране информације у своја претходна знања и вредносни систем; 
  4. коришћење информације за остварење одређеног циља; 
  5. познавање економских, правних, социјалних и других прилика које омогућавају да се информације користе у складу са етичким и правним нормама.

СКОНУЛ-модел информационе писмености

Стална конференција националних и универзитетских библиотека (SCONUL) Велике Британије донела је свој модел за високо образовање, са седам основних вештина информационе писмености, познат под називом 7 стубова информационе писмености. Осим дефинисања тих вештина, радна група је за сваку вештину дефинисала два нивоа писмености: ниво разумевања и ниво оспособљености да се примени оно што се разуме. Све је то представљено дијаграмом, тако да је овим моделом заиста свеобухватно и језгровито приказан концепт информационе писмености. 



Сваки сет (стуб) карактеристика радна група је поделила у две категорије: 1.) разумевање (understanding) у коју спадају карактеристике које се односе на ставове и навике и понашања (attitudes, behaviours); 2.) оспособљености да се користи/ примени знање (able to) у које спадају вештине и способности (skills, competencies). У оквиру сваког сета карактеристика (стуба) информационо писмен појединац се развија од почетничког, преко напредног до експертског нивоа. На постигнутом нивоу се не остаје засвагда јер се свет и контекст учења стално мења и информационо писмен појединац мора и сам да се непрестано усавршава и прати те промене. Зато ове карактеристике имају кружну природу, која је сликовито представљена као кружна зграда од седам стубова која стоји на информационом контексту – доступне информације, стручност и искуство појединца итд. Процес информационог описмењавања, наиме, није линеаран процес. Појединац не мора подједнако развити и не мора одређеним редоследом развијати способности, ставове и навике, мада су оне углавном уско везане. Овако замишљен модел карактеристика информационе писмености као оквир истраживања и учења може послужити као пример стандардизације за све нивое образовања. Он нивелише атрибуте информационе писмености на две равни. Разликује знања и умећа, тј. техничку и ментално-етичку страну. На лингвистичком плану знања и умећа прате и одређени глаголи - уз прву углавном глаголи мишљења, уз другу углавном глаголи стања. У другој равни овај модел предвиђа и ниво усвојености знања и умећа за сваку област, али не инсистира на њима јер су ти нивои развојне природе, те оно што је једном усвојено, не мора остати тако увек будући да се информациони контекст непрестано мења. 



Стандарди за ученика

Америчко друштво школских библиотекара приредило је Стандарде за ученика 21. века, а Библиотекарско друштво Србије превело је овај допадљив и користан документ. Документ је рађен по истом принципу „3 у 1“ и уско је повезан с посебним образовним стандардима америчких школа.
Као што показују наведени модели, стандарди обично бивају израђени по принципу „3 у 1“: 
  1. дефинишу и објашњавају сам концепт и вештине, 
  2. одређују нивое, 
  3. у виду препорука износе и методологију рада.
По америчком моделу стандарда за информациону писменост ученика рађен је предлог стандарда који се налази у десној бочној траци.


Кликните на графикон који представља СКОНУЛ-модел о 7 стубова информационе писмености да бисте га видели у пуној величини или преузели

Стандарде за ученика 21. века америчког удружења школских библиотекара (у преводу Библиотекарског друштва Србије) можете да преузмете ОВДЕ. 

Ученик 21. века




Упоредни преглед компетенција информационе писмености ученика рађен по моделу ААСЛ могу да се преузму ОВДЕ

Стандарди информационе писм. за ученике


Литература и извори


Закључак

Постоје теоретичари медија који сматрају да се суштина писмености не мења у новим условима, као што се не мењају ни знање и његови нивои. Мења се само интерфејс

Нивои знања у процесу образовања за нове медије остају исти и могли би се најједноставније свести на формулу: знање – разумевање – вештине.  


Comments