Један теоретичар рекао је да не постоји ништа практичније од добре теорије. Доброј пракси увек претходи добра теорија, те то важи и за образовање: добра наставна пракса мора бити заснована на поузданој теорији. Теорија на којој се заснива настава није само педагошке и методичке природе, него и онтолошке, гносеолошке, антрополошке, па и филозофске. Иако нам се често чини да су нове теорије последица видљивих цивилизацијских промена, заправо је увек реч о обрнутом процесу: проток нових идеја мења свет тако да те промене имају последице и у видљивом свету.

Најчешће помињан концепт савременог образовања јесте доживотно учење. И оно нам се чини као последица нагомилавања информација и нових знања, спецификовања знања и рађање нових дисциплина. У основи и овог концепта је само читав низ промена  на плану идеја које су довеле до убразног напретка цивилизације. Концепт доживотног учења најлакше се одвија путем мреже. За програме доживотног учења након формалног образовања наставног кадра, углавном су свуда одговорни факултети који су тај кадар и ишколовали. Болоњски процес унео је такве промене и на наше факултете. Са добијањем дипломе не престаје учење и не своди се само на семинаре и обуке, формално прописане законским и подзаконским актима. Концепт доживотног учења, осим на матичним факултетима, подразумева и све облике неформалног и информалног образовања у којима је мотивисаност и предузимљивост појединаца и група врло битан фактор. Облици таквог учења најлакше се и најбрже постижу путем мреже и тзв. електронским учењем. Стога смо склони да концепт доживотног учења везујемо искључиво за мрежу и електронско учење. Наравно, традиционални облици не нестају с појавом електронског учења.
Концепт доживотног учења није појава важна сама по себи, нити постоји да би се просветни радници бавили самима собом, него да би за такав концепт и такво учење припремили своје ученике и младе нараштаје. Јасно је да за такав процес није довољна класична учионица у којој се добијају мање-више готова и целовита знања. Таква и тако стечена знања не могу више одговорити на изазове савременог света, па су од самих знања постале важније технике и стратегије учења, осамостаљивање за самостално учење, сарадничко учење, критички приступ многим информацијама итд. Скуп многих вештина и различитих врста писмености које су потребне човеку 21. века обједињене су под појмом информационе писмености. Историјат дефинисања овог појма непрестано је у промени и усавршавању као и сам живот, у складу са протоком идеја савременог света.

На таквим променама заснивају и савремене педагошке теорије, типови и модели наставе. Неке од данас популарних педагошких теорија нису никаква посебна новина, само су ревитализоване и самим тим доказују да у основи нових промена стоје нешто старије идеје. Конструктивизам је таква теорија, чије је извориште у гносеологији с почетка прошлог века. У складу са социјалним вебом и технолошким развојем Сименс је лансирао конективизам, мисаоно неутемељену теорију која претендује на гносеологију, и која је врло популарна међу квазиинтелектуалцима на мрежи. Иако се све чешће може срести мишљење да је педагогија мртва јер не може да одговори на потребе савременог образовања, требало би разликовати теорију од добро разрађеног маркетинга, и истинске мислиоце од тзв. корпоративне памети и њене кампање у образовању. 
Међу преживелим моделима наставе истичу се пројектна и проблемска којe одговараjу новим циљевима образовања. Проактивна настава са измењеном улогом ученика и учионицом као местом које постаје нешто попут старогрчког форума за сучељавање, разматрање, проблематизовање налази се у основи "обрнуте учионице" (Flipped Classroom). Смешано, хибридно учење (Blended learning) идеално је за комбиновање наставе уживо и учења путем мреже. На теорији о вишеструким интелигенцијама почива персонализована настава  (Personalized Learning) која није исто што и диференцирана.
Поменути као и многи непоменути типови наставе и модели учења везани су за учење путем мреже, а неки од њих без ога не би ни постојали. Свим тим моделима и типовима заједничко је да се базирају на процесу, а не резултатима учења. Метакогниција постаје жариште образовања. С тим у вези, клик до знања не постоји осим метафорично. Кликнути се може само на извор неке информације, али је знање и мудрост једнако тежак и сложен процес као и пре много векова. Данас чак и теже.