Опште је уверење да је веома важно да сва деца науче да пишу, иако веома мали број њих, када одрасту, постану новинари или професионални писци. Поставља се питање - зашто је, онда, неопходно да сваки човек зна да пише?!

 Наравно, такво питање је потпуно бесмислено. Људи користе писање у свим сегментима живота. Чин писања подстиче људе на нове начине размишљања. Док пишу, људи уче да организују, анализирају и критички посматрају своје идеје. Јасно је да постоје више него добри разлози да свако научи да пише.

 Програмирање, у свету и времену у коме живимо, треба посматрати као продужетак писања. Способност да програмирамо омогућава нам да пишемо нове врсте „текста“ - интерактивне приче, игре, анимације и симулације. И, као и код традиционалног писања, постоје више него добри разлози да свако научи да програмира. 

Вест да Велика Британија, од школске 2014/15. године, уводи програмирање као редован предмет од првог разреда основне школе (следећи пример неколицине других земаља), одјекнула је светом и навела многе велике нације да ревидирају своју образовну политику. Суштински, такву одлуку је лако разумети - број радних места за програмере и компјутерске стручњаке убрзано расте, а потражња далеко надмашује понуду.

 Но, постоје и други, далеко значајни разлози за учење програмирања у раном узрасту. У процесу учења програмирања деца уче многе друге ствари. Мичел Ресник, шеф одсека за рано учење у МИТ Медија лабораторији је изјавио: „Док програмирају, људи не уче само програмирање, они програмирају да би учили!“ Поред усвајања математичких и рачунарских идеја, деца уче стратегије за решавање проблема, дизајнирање пројеката, комуницирање и продукцију идеја. Ове вештине су корисне не само за информатичаре већ и за све друге људе, без обзира на године, интересовања или занимање.

 Не смемо да сметнемо с ума да информатичка знања обезбеђују ширину – она ученике и наставнике стављају у позицију да буду креатори, а не само корисници технологије. Реалност тржишта рада указује да је разумевање информатичких принципа  кључно знање чак и за послове који нису директно повезани са информатиком. Статистика показује да преко 70% информатичких занимања јесте ВАН информатичке индустрије (9% у информативном сектору, 12% у финансијском сектору, 36% у сектору пословања, 7% у државном и образовном сектору и 12% у производњи). У том смислу, развијене су нове платформе које омогућавају општој популацији да стекне нову писменост, не захтевајући било каква предзнања, нити компликоване инсталације специфичних програмских пакета. Данас је довољно имати Интернет везу и неки од програма прегледача, и програмерска авантура може да почне. 

Програмирање је идеална прилика да поставимо ученике у ситуацију да решавају реалне, животне проблеме. Програмирање подразумева анализу проблема, његово рашчлањивање, уочавање одређених правилности, синтезу закључака и креирање дигиталне творевине (програма) корисне ширем кругу корисника.

Стварност нам говори да су ученици далеко чешће у ситуацији да буду корисници програма (апликација) него њихови творци. На програме се, до сада, гледало као на црне кутије – познати су улазни параметри и резултат, док је сам начин доласка до резултата потпуна непознаница. Имајућу у виду потребу за информатички писменом популацијом, нове веб-платформе за програмирање креиране су тако да омогућавају ученицима да буду чланови заједница младих програмера. Сада, на једном месту, ученици могу да програмирају, да уче једни од других. У сваком тренутку могу да погледају како је одређени проблем решен, да решење детаљно проуче и самостално напредују. У ситуацији су и да коментаришу радове својих вршњака из читавог света, да дају предлоге, постављају питања, дају одговоре. Читаво окружење је дизајнирано тако да погодује развоју саморегулисаних ученика, младих програмера који у сваком тренутку могу да надрасту своје менторе.